Da li šetaš psa ili pas šeta tebe?

U nekom neobaveznom surfovanju po intenetu naišla sam danas na naslov koji je govorio da je sadista u suštini mazohista. To me je vratilo koju godinu unazad, podsećajući me na dosta neuobičajen film koji je na mene ostavio takav utisak, da u takvim vrstama krajnosti i u takvim vrstama ljudskih odnosa, postoji reciprocitet.

Film o kojem govorim zove se «Duke of Burgundy» (naslov je aluzija na vrstu leptira, nešto čime se junakinje inače bave). Grad izmešten iz prostora, vremena i epohe, naseljen samo ženama, daje utisak da nema mesta za nametanje društvenih uloga namenjenih samo muškarcima i samo ženama, kao ni za stereotipe koji iz toga proističu. Ne postoji ono što se očekuje od muškarca i ono što se očekuje od žene. Društvo u kojem su svi istog pola, anulira polove. Ono što nam ostaje je veza između dva ljudska bića.

Ali ta veza nije normalna, u nekim okvirima onoga što smatramo prirodnim i normalnim. Karakteriše je neka vrsta fetišizma, i poremećenih međuljudskih odnosa.

Njihova veza je sadomazohistička. Radi se o tome da jedna od njih dve potčinjava sebe, bez ikave prisile, ispunjava sve želje, obične ili neobične, kao sluškinja i rob. Ona želi i ima potrebu da se potčinjava, i da se prema njoj ponašaju na taj način. Njena partnerka joj to ne uskraćuje i čini se da i u ona uživa u svojoj ulozi gospodara. Pa, onda su one savršen par, zar ne? Ali tu postoji jedna začkoljica.

Da li je osoba koja se potčinjava svesno i kontrolisano zaista potčinjena, ili ona na taj način potčinjava drugu osobu, kako bi se prema njoj odnosila na način koji je njoj potreban? I da li onda, na kraju, potčinjena osoba koja ispunjava naredbe svog gospodara, u suštini zadovoljava sebe ili onog drugog? I to je trenutak kad na scenu stupa taj čuveni pas iz naslova. Da li ga šetate ili vas šeta?

Takva vrsta odnosa je dobar podsetnik za sve vrste odnosa koje uspostavljamo. Ponekad se žalimo da nas je neko iskoristio, da se poneo loše prema nama, ali u svemu tome postoji jedna vrlo osetljiva granica. Naime, ne može vas neko iskoristiti (ne pričamo ni o kakvoj primeni sile, nasilju, zloostavljanju i sl.) ako mu niste dozvolili da se tako ponaša, ako mu niste stavili do znanja da tako ne može i da to neće proći. Neke situacije su teške, i postoji nešto psihopatološko u njivom korenu, ali govoreći i o kompleksima, ljudi su spemni da postaju žrtve, zato što je njihov izvor životne snage ta uloga žrtve. Ponekad se potvrđujemo kao ličnosti i kao osobe kroz odnose koji nisu prirodni, i nisu zasnovani na međusobnoj ravnopavnosti.

Pre nego što sledeći put osudite nekoga da se prema vama poneo ovako ili onako, prvo se zapitajte šta ste mu dozvolili da radi i u kojoj meri, a onda, kao drugi korak, pokušajte da shvatite da li ta osoba to čini vama ili ona to čini I vama. Dakle, dve stvari su vrlo osnovne. Prvo, da shvatimo da li je posledica nečijeg ponašanja naše sopstveno povlačenje i prepuštanje, možda čak i nesvesna potrebna, i drugo, da shvatimo bolje ponašanje druge osobe, ne shvatajući to tako lično, jer je vrlo moguće da iste obrasce ponašanja primenjuje na vas, ali i na sve druge.

Za kraj ove male priče o kontroli i kontrolisanju ostavljam jedan stari vic:

Pričaju sadista i mazohista, i kaže mazohista sadisti: Jao, ajde me malo muči! Molim te! A sadista mu odgovara: E neću!!

Advertisements

Prihvatamo samo onu ljubav koje mislimo da smo vredni (?)

Nije lako napisati tekst o ljubavi. O njoj je sve već rečeno, od biblijskih dana pa do ove naše učmale svakodnevnice. O njoj je rečeno sve i ništa. Još će se pisati pesme, još će se razbijati glave o tome gde ona počinje a gde se završava.

Ako počnete da razmatrate tu temu na vrlo nesentimentalan način, doći ćete do nekih nimalo romantičnih zaključaka.

Ako vam kažem da je ljubav samo naša iluzija, osećanje proisteklo iz činjenice da smo kao vrsta mizerni, jer nam je priroda podarila mozak, i da je jedini način da izdržimo tu mizeriju i patnju da nađemo spokoj u ljudima oko sebe, da li ćete zatvoriti ovaj tekst, sigurni da govorim gluposti, ili će vas moje reči podsetiti na nešto?

Kada dolazimo na svet, dolazimo sami. Sami dolazimo, ali sami i odlazimo. Naše prve percepcije sveta se odnose na to da utvrdimo gde su granice našeg bića, a gde su granice ljudi oko nas. Zatim određujemo sopstvene potrebe. Plačemo, vičemo, vučemo, sve radimo kako bismo dobili pažnju onih koji ih mogu namiriti.  Dok odrastamo ti motivi se ne menjaju mnogo. Oni se samo posredstvom društva i naučenih formi ponašanja nazivaju drugim imenima, preformulišu, nazivaju ljubavlju, zaljubljenošću, prijateljstvom itd.

Pitaćete me, pa šta je u tome loše? Ništa. Stvar je u «naučnom pristupu». Kada nešto bolje spoznaš, bolje možeš njime i da upravljaš.

Ljubav je apstraktna imenica koju je skovao čovek. Ljubav ne postoji u životnjskom carstvu. U životinjskom carstvu je sve podređeno silama prirode, gde životinje instinktivno znaju kako treba da se ponašaju da bi preživele, da bi se razmnožile i tako ispunile svoj zadatak kao vrsta. Da li to zvuči poznato?

Kada ogolite čoveka, i kada odstranite sve ono što čovečanstvo pretače u filozofije i pretvara u književne sage i epove, dođete do vrlo jednostavnih jednačina. Čovek, kao jedinsteno biće sa svojim intelektom i mogućnošću da stvara, je jedno biće koje se rađa, raste, razmnožava i umire. Kako bi preživeo mora da prati zakone zajednice u kojoj živi, a kako bi zadovoljio svoje nagone, nalazi partnera i radnjama predviđenim za razmnožavanje, produžava svoj vek prvo psihički a onda i putem pravog razmnožavanja. Dakle, prati neki prirodni tok, koji je okićen romantičnim teorijama o ljubavi, o osećanjima i tome sl.

Pa šta je onda ljubav? Ako se prisetimo tvrdnje da smo kao vrsta mizerni, jer smo osuđeni da tražimo načine kako bismo ispunili svoj život sve do smrti, onda i uspostavljanje međuljudskih odnosa ima istu takvu ulogu.

Dakle, ko su osobe za koje tvrdimo da volimo? Na prvom mestu volimo (u normalnim, tipičnim uslovima) svoju porodicu. Zašto je volimo? Jer nemamo drugu. Odatle potičemo, i tu smo naučili da bezuslovno tražimo i dobijamo. Ko su drugi ljudi u našem životu koje volimo? To su ljudi koji potvrđuju našu ličnost. Kada u našem životu postoji neko ko potvrđuje sve ono što mi jesmo, i tako nam stvara osećaj sigurnosti, prihvaćenosti i pripadnosti, nemamo druge no da se vežemo za tu osobu. To vezivanje se opisuje kao ljubav. Dakle, ljubav ne proističe iz posebnosti druge osobe, potiče iz naše potrebe da zadržimo uz sebe sve ono što nam čini život lepšim i lakšim. Ljubav je vezivanje za osobu koja nas čeka posle napornog dana, koja nas pita kako smo proveli dan, koja nas čeka raširenih ruku da nam pruži deo svoje ličnosti. I zašto ona to sve radi? Zato što očekuje to isto od nas.

Ako se manemo privlačnosti, fizičkog izgleda i ostalih stvari koje su početna tačka jednog odnosa, najviše se vezujemo za one koji nam pružaju sve gore navedeno. Fizički izgled je tek toliko važan da možemo i fizički sa nekim da se poistovetimo, a onda eventualno i razmnožavamo (ostavljamo po strani feromone, privlačenje na osnovu mirisa znoja i instintkivnog odabira partnera koji nam može podariti najbolje potomstvo).

Koji je onda zaključak? Ljubav je proizvod našeg ega. Nije proizvod sila privlačenja, sudbine, horoskopa i predodređenosti. Ljubav je stvar sreće da u gomili ljudi nađemo osobu, ili osobe, jer se ljubav nikad ne ograničava na broj i oblik, koji će nam učini život bezbolnijim i radosnijim.

Svaki osećaj duboke ljubavi je osećaj dubokog vezivanja za osobu koja može da obezbedi sve naše potrebe. Ljubav je ubeđenje da volimo, i iz tog ubeđenja nastaju emocije koje nas teraju da se vezujemo, i da se osećamo izgubljenima kad se desi da tu osobu izgubimo.

Ljubav je ego.

Sila potiska

Sila potiska je dobro poznat zakon u fizici. Ako potopiš neki predmet u gas ili tečnost, vrši se hidrostatički pritisak na sve njegove stranice.

Isto to se dešava i sa nekim ljudima kad ih zagnjuriš u situacije koje vremenom bude u njima osećanja. Na primer, kada se nađu vezi sa nekom osobom. Odjednom osećaju pritisak svojih osećanja, ali neretko ne umeju da se izbore sa tim. Ako kažem da pre svega mislim na muškarce, delovaće kao neki kliše, ali oni zaista predstavljaju dobru većinu ovakvih slučajeva.

Vrlo je nezahvalno stalno osuđivati muškarce zbog njihove neosetljivosti ili nepostojanja osećanja. U svetu u kojem živimo, žene se bore za ravnopravnost, ali se muškarcima ne dozvoljava da budu slabi.

Zamislite da vam od malih nogu guraju plastične vojnike, puške, da vam govore o muškosti, i kako treba da se ponašate u skladu sa tim. Da vam usađuju razne misli u glavu o tome kako ćete sutra morati da izdržavate porodicu, kako treba da je štitite. I, uz to, zamislite sve one stereotipe o muško-ženskim odnosima, o osvajanju, vezama i tome sl. kojima počne okolina da vas bombarduje. Isto kao što je za žene pritisak da razmišljaju o tome kako je njihova prirodna uloga da se udaju i rađaju decu, pritisak je i za jednog muškarca da bude sve što je od njega vekovima stvarala istorija: ratnik, borac, vladar, rasplodni bik (dobro, ovo im  je u neku ruku omiljeno).

A da li je iko ikada razmlšjao o karakteru, o porodicama koje nisu uspele svojim sinovima da obezbede tražene uzore? Traume, odnos majke i oca. Sve to zajedno tera čoveka da pravi svoje nasipe i odbrambene sisteme, i da se pri naletu emocija dobro opasa svim oružjem koje poseduje. Svesno, nesvesno i podsvesno, taj čovek se bori sa svojim demonima. Da li sam u stanju da ne ponovim greške svojih roditelja? Da li sam dobar? Da li ću uništiti sebe i nekog drugog zajedno sa mnom? U takvim okolnostima, pod takvim pritiskom, je mnogo lakše izbegavati definicije, priznanja, otvoreno izražavanje svojih emocija.

Naš svet je sazdan od toliko očekivanja, od toliko stereotipa, a istovremeno se taj isti svet toliko menja, i toliko pokušava da se oslobodi tih stega. Sve tradicije i sve norme su nastale tokom godina prilagođavanja i iznalaženja najprihvatljivijih oblika suživota ljudi u jednoj zajednici. Kada pokušavamo da osporimo norme, mi pokušavamo da preispitamo način funkcionisanja jednog društva. Ljudi su često konzervtivni i plaše se da ne padnu u očima zajednice, ali vrlo je bitno poznavati sebe, kao i to zašto smo na ovoj planeti. Hajde da onda ne osuđujemo ljude tako lako, hajde da ih ne delimo na muškarce i žene. Pokušajmo da ljude gledamo kao ljude, kao bića koja se rađaju bez predrasuda i ubeđenja. Kao bića koja se rađaju svesna samo svojih nagona. Svi smo jaki i svi smo slabi. Svi smo dobri i svi smo loši.

Sila potiska deluje na sve.

Koliko vredimo

Od malih nogu nas uče da sve što uradimo mora biti propraćeno nečijim odobravanjem, nečijom pohvalom. Kada smo učili da hodamo, kada smo izgovarali svoje prve reči, upijali smo radost i sreću na licima naših roditelja, čitali smo nesvesno njihove poruke da je to što radimo dobro, i da tako treba da nastavimo.

Kroz ceo zivot se učimo tom obrascu da za sve što uradimo treba da očekujemo povratnu informaciju iz naše neposredne okoline. U školi smo učili i dobijali ocene, i naša sreća je tada zavisila od toga koliko i kako su nas ocenili. Naša ocena je znacila svrstavanje među dobre ili loše ucenike. Naša ocena je značila poklon ili kaznu, u našem toplom domu.

Naš um zauvek ostaje zarobljen u tom ocenjivanju od strane društva. Kada počnemo da stasavamo u odrasle ljude, više ne postoje kontrolni zadaci. Kulturni obrasci nas prisiljavaju da se penjemo na lestvici uspeha, vodeći se drugačijim kriterijumima. Posao, partner, veza, brak, dete. To vam sve skupa dođe 5+. To je vaša ocena koju ćete dobiti u društvu oformljenom na nekim “oprobanim” normama.

Činjenica je da posle lutanja (ili ne) u životu, većina završi tako, jer je to neki naprirodniji scenario za nastavak naše vrste (da li je, zaista?). Ali, taj obrazac ponašanja, taj model koji smo tako dobro naučili, je izvor bola, kada ne uspemo da dobijemo ono što želimo.

Kada ste za vašu simpatiju drugoplasirani, kada ste bilo gde onaj neko ko je zamalo uspeo, koji je odbijen iz ne dovoljno dobrih razloga, pa to je kao da ste dobili keca i niste položili razred. Neko vam nije dao prelaznu ocenu, izostao je pozitivan odgovor okoline, i vi ste sada tužni, poniženi, očajni, ozlojađeni. Ma, da, haj’te, sigurno jeste, niko nije imun na te stvari.

A da li ste se ikad zapitali, kakvo bi mesto bio ovaj svet kada bi ljudi sami umeli da procene svoju vrednost, i kada posle nekog “neuspeha” (da li je to, zaista?), ne bi osećali da im nešto fali i da su manje vredni?

Govorimo o samospoznaji. Realno, to je jako teško, jer je teško biti realan. Ali naša svest i spoznaja o tome šta smo i ko smo, trebalo bi da nas čuva od takvih udaraca u životu. Živimo u nezahvalno vreme, osećamo se da život nije fer, jer pred našim očima napreduju ljudi manje kvalifikovani od nas, naša simpatija voli nekog manje vrednog od nas.

To nije naš problem.

Mi nismo manje vredni zbog toga. Mi smo samo naučeni da primamo pohvale i prelazne ocene od drugih ljudi, zaboravljajući našu istinsku vrednost.

Da se razumemo, niko ovde ne govori o oholosti, aroganciji i nekom do zla boga povređenom egu. Ali, drugi ljudi nisu ogledalo u kojem treba da stičemo sliku o nama samima.

Prst na čelo, i salto u dubine našeg sopstva.